U susret koncertu

Prije sedam dana moj sin je riješio da uzme stvar u svoje ruke shvativši koliko ga moja muzika iscrpljuje, i sa USB-a koji u automobilu služi kao moja glavna razbibriga protjerao „Đipsije“.Shvatila sam da nema više vožnje uz Bomboleo, niti ima „kantare mi“, niti ima „mi vida si“. Odletio je i Eros i „kosa de la vida“. Sve što je bilo neameričko i neenglesko bilo izbrisano. Jasno mi je da je njegova generacija iako ide u korak sa vremenom urbanizovana na pomalo primitivan način te se tako pored Lorda i Hammerfall-a pojavio i Aca kao i ostale „Seke“ spremni da nam se pridruže na sljedećem putovanju.

Danas mi kaže kako bi da ide na koncert Bijelog dugmeta u Beograd. Njih trojica sami, na nepoznatom terenu bez ikoga na koga bi mogli da računaju…prilično sam sumnjičava …a trebala bih da klimnem glavom u znak pristanka…

Odlično su se organizovali vidim ja došli su onako ko gerila opkolili me argumentima, znaju i tačnu lokaciju gdje će da provedu sad već ceo vikend. Znaju gdje i po kojoj cijeni će da kupe karte. Ozbiljno su se posvetili planiranju i još ozbiljnije pristupili problemu tj. meni.

 

Pristati ili ne pristati, dopustiti da u njihov život uđe i nešto malo drugačije od muzike na „turbo pogon“ ili ne… , mada vidim njima je svejedno nemaju oni pojma ni ko je Goran Bregović niti znaju neku pjesmu od dugmeta. Spremit će se kažu do dvadesetog imaju dovoljno vremena da preslušaju neke njihove pjesme da im baš i ne bude bzv. Od svega samo bitno je da se ide.

Jedan od njih reće da njegova majka takođe ide na koncert sa drugaricom, meni odmah lakše imat će kakav takav „video nadzor“ i „prvu pomoć“ ako im nešto zatreba. Tu naravno popustim i pristanem.

Znam da je ovo samo jedna od prvih bitki za „pohode po nepoznatim terenima“ tek smo jednom nogom iskoračili iz puberteta. Znam da će biti još mnogo ovakvih verbalnih bitki i želim mu da u svakoj pobijedi. Ja sam spremna da izgubim.