Makarenje

Priča je potpuno istinita i dešava se u svakoj radnoj jedinici. Posvećena je isključivo onima koji sami sebe “makare”.

Šta je ustvari “Makarenje”?

Sjećate se svi onih momenata kada dogovarate uslove rada sa poslodavcima. Čini vam se da je sve u redu. Jasno vam je koje su vaše obaveze. Dopadaju vam se uslovi rada. Opis posla vam odgovara, i sve djeluje super dvadeset dana. Dvadeset prvog dana šef vam onako u prolazu dobaci:
-E prije nego što odeš na pauzu makar pospremi ono. Pokazuje vam neki nered koji stoji tako ko zna od kada. Narednog jutra opet:
-E možeš li makar da uradiš ovo. I sve tako, makar ovo, makar ono… “Namakari” on tako još bar dvadesetak obaveza koje nisu u opisu vašeg posla, i koji se nisu pominjali dok ste se dogovarali oko uslova rada. “Makarenje” se svakoga dana povećava, ali se zato pauza topi. Nestane ko da nikad nisi ni imao pravo na nju.
Zaboga kome još treba kafa? I ko jede duže od deset minuta? Sva ta “makarenja” od jednog poslodavca danas se donekle i očekuju.

Ko sve “Makari”?

Na prvom mjestu poslodavci.

Ne mogu da shvatim, ali tu su osobe koje same sebe “makare”
Naprimjer oni što se odriču bolovanja. Pojave se odmah poslije hirurškog zahvata (ma kakav on bio) istoga dana na poslu sa rečenicom:
-Ne mogu ja baš sve, ali eto makar da odradim ono što mogu.

Tu su naravno i oni koji u toku radnog vremena ne stižu završiti svoje obaveze, pa taj nedostatak pokušavaju namiriti u pauzama. Daju sebi za pravo da naređuju bez ikakvog argumenta:

-Ja sam za vrijeme pauze odradio ovo, hajde ti sad makar ono!!! I onda se oni osjete namagarčeno zato što neću da radim protiv zakona. Za vrijeme pauze.
Tu su i oni koji bez nekog poznatog razloga obavezno započinju neki posao za vrijeme pauze. Kad primijete da su se umorili, dok ostali sjede počnu da bjesne!!!
Mnogi bi danas da “makare” iako nemaju nikakvo ovlaštenje (niti argumente) za to.

Već sam pisala o tome “Kako sam prestala biti budala“. Kako nikada nije bilo dovoljno da dam sve od sebe da bih o(p)stala.

Poštujem ja tuđi izbor i situacije u kojima nemaju izbora. Ja nisam ravna linija i ne ravnajte me na silu po sebi. Ja ću da se ravnam sama po sebi, u skladu sa zakonom.

Zašto su se onda ljudi borili 150 godina za osmočasovno radno vrijeme, pauze i godišnje odmore? Zašto sad kad imamo zakone i pravilnike o radu tjeramo sebe da radimo protiv zakona i na svoju štetu?

Stotinu godina smo uživali u tim blagodetima, a sad evo polako sami sebi namećemo robovlasništvo.
A kako je kod vas? Poštujete li vi zakone? Dopuštate li da vas “makare”, ili možda vi nekog “makarite”?