ALISA-iza ogledala

„Čekaj ne trči!!! Hoću samo da te pitam!!” Zadihani starac naslonio se na ogradu. Njegovo disanje prekidao je suvi kašalj. Djevojčica stade i okrenu se. Crna kratka kosa, stajala je čvrsto stegnuta gelom.

„Šta je bilo matori? Šta hoćeš?”
Starac je sve teže stajao na svojim nogama. Kašalj je dodatno savijao njegovo izmučeno tijelo. „Brzo govori, nemam čitav dan za tebe!!”

„Gdje su svi?”-prošaputa. „Zašto je sve prazno? Ovdje su živjeli ljudi. Evo tu je bio Žika, i njegova žena. Tamo Savo. Dole niže Safet”…. Kašalj ga je opet prekinuo. „Sad nema nikoga”….

„Tu su matori! Ne sekiraj se!”-reče mu, tapšući ga po ramenu. „Gdje si ti krenuo? Hajdemo nazad u krevet.”

„Ma čekaj bona, samo malo sunca da vidim.”

„Pusti sunce matori, bit će tu i sutra. Hajde u kuću.” Uze ga snažno ispod ruke i povede. „Znaš da ne smiješ napolje!”

„Htio sam samo da prošetam zeca.”-doda uplašeno.

„Je l’ ti mene zajebavaš?!”-naglo stade i unese mu se u lice. „Kakvog zeca?”
Djevojčica je bila prilično nervozna za svoj uzrast. Imala je nešto više od dvanaest godina. Najviše petnaest. Bila je sitna, ali je posjedovala određenu snagu. On se pred njom osjećao nemoćno. „Znaš da imaju ljudi zaduženi za šetanje zečeva. Što nisi zvao štab za zečeve?!”

„Zvao sam”,,,, -reče potpuno iscrpljeno. „Ali onda su mi rekli “Pozivom na ovaj broj dobit ćete drugi broj”, i sve tako,,, nekoliko puta. A zec mora u šetnju”….

„Ne seri, matori!!! Ulazi!”-skoro ga je unijela u kuću.Sjeo je poslušno na stolicu u kuhinji.

„Je l’ ti kriješ hranu u kući?”-vrisnu djevojčica. „Otkud ti ova gljiva?” Starac je mahao rukom polako. Nije mogao da govori ponovo ga je kašalj gušio.

„Ne krijem bona.”-prošapta. „To sam ubro iz ćoška iza kreveta. Nemoj to jest. Možda je otrovno.”

„Pa što je nisi bacio!!!” Vrištala je. On se skupio na stolici. Jedna suza mu se otkotrlja na pod i nestade među rasklimanim daskama.

„Bojao sam se da je neko ne uzme iz smeća. Šta da je pojede i otruje se?!”

„Koga briga matori!! Ajde mrš u sobu na spavanje!” Brzo baci onu gljivu u kantu za smeće. Zgrabi ga ponovo ispod ruke i povede u spavaću sobu. „Ima sad da spavaš! Mani se zeca!! Nemoj da ti šaljem policiju.” Zvono na ulaznim vratima zaustavi ih oboje.
„Ko je?!”- viknu djevojčica.

„Policija!!”- vrata se naglo otvoriše. Vjerovatno od udarca nogom. „Je li ovo vaš zec?”-pitao je policajac bijesno. Iz nekog razloga oboje su bili nervozni i bijesni. Sigurno nisu očekivali da će ovako dugo trajati ovo šetanje zečeva.

„Moj je!”-obradova se starac. „Dođi maleni.”-prošaputa dok se primicao da ga preuzme.

„Ne prilazi mi!!”- vrisnu zaprepašteno policajac kad ga je čuo kako kašlje. „Jebo te zec!! Narod nema šta da jede, a ti čuvaš zeca!. Ako ga ti ne pojedeš, ja ću sljedeći put. Samo ako ga opet nađem napolju.”-doda na kraju. Gurnu nogom zeca unutra, i zatvori vrata laktom.

„Pusti zeca neće on nigdje!”-reče djevojčica sad malo mirnije. „Idemo na spavanje.” Povede ga u spavaću sobu.

„Lezi, i nemoj više da ustaješ! Jasno!!!.” Sad se ponašala nekako zaštitnički. Nije više bila onako nervozna. Kao da je završila svoje obaveze. Bila je napokon mirna, i djelovala je zadovoljno,,,, i poznato.

„Stani malo dijete! Ko si ti?” Djevojčica više nije obraćala pažnju na njega. Brzim koracima otišla je na drugi kraj sobe. Tamo pored prozora bio je sto. Izvadi iz latice stola novčanice koje je pronašla, i stavi ih u džep. Starac je posmatrao iz kreveta pokrivajući se. Počela mu je smetati hladnoća. Osjećao je prazninu dok je posmatrao,,, a onda se ona smanjila…

„Ko si ti??” Upita je još jednom ne očekujući više odgovor. Patuljasta djevojčica skakutala je po stolu. Pokušavala je da dohvati ogledalo,,, Napokon joj to pođe za rukom. Jednom rukom držala se za okvir ogledala, poput akrobate prebaci obje noge i uskoči unutra. Nije odmah nestala. Zastala je i okrenula se.

Drhtavom rukom navlačio je jorgan na lice. Nije mogao da vjeruje. Djevojčica je sad imala duge plave lokne. Gledala ga je sa osmjehom:

„Ja sam Alisa! Znaš mnogo je ljepše sa ove strane ogledala.”

Sad se sjetio. Ova mala ga je često posmatrala. Nekad iza ogledala, a nekad bi bila tu, sa njim… Kao sada. Brinula bi o njemu. Nije mu dopuštala da krši pravila. Svaki put bi mu rekla da joj je tamo ljepše. Ustao je polako sa kreveta, i otišao do kuhinje. Uze iz kante za smeće onu gljivu. Zec je i dalje stajao u hodniku. Pratio je svaki njegov pokret.

„Dođi maleni!!! Idemo i mi.” Negdje će otiću, mislio je. Još nije bio siguran gdje? Prepolovili su gljivu u sobi i pojeli,,,, Činilo mu se da više nije bolestan, nije kašljao i lakše se kretao. Malo su skakutali po sobi, a onda su jedan drugom pomogli da odu iza ogledala. Napokon su se bez straha mogli prošetati ulicama.


17 thoughts on “ALISA-iza ogledala

  1. “-Молим те,можеш ли ми показати како да одем одавде ?
    -Све зависи од тога куда желиш отићи – рече Мачак.
    -Свеједно ми је куда ћу отићи – рече Алиса.
    -Онда ти је свеједно којим путем ћеш кренути – рече Мачак .”

    Liked by 1 osoba

    1. Recimo to ovako “kada bi se svaki čovjek bavio svojim poslom zemlja bi se okretala brže” “Šta hoćeš?” “Želim da ubijem vrijeme.” “Vrijeme ne voli biti ubijeno.” “Ako je sve na svijetu besmisleno”, reče Alisa, “šta vas sprečava da napravite bilo kakav smisao?”

      Liked by 1 osoba

  2. Malo sam se naježila dok sam čitala. Sviđa mi se zato što je jezivo, originalno i podseća na situaciju u kojoj smo masovno. Ostavlja utisak, a to je bitno. Ne treba da bude brige oko rečenica, odlično se uklapaju u priču i daju ton koji treba da ima.

    Liked by 1 osoba

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s