O nestalim drugarima i zaboravljenim uspomenama

Sve dok je ono drvo na dnu njive tu,,,pamtit ću. S ljubavlju ću gledati grane koje smo nekada zvale svojim kućama. Pamtit ću uvijek sva ona popodneva na tim granama provedena. Prstima čeprkam po rupi u stablu da vidim je li ostala neka zaboravljena uspomena… Nema ničega osim izmrvljenih djelića trulog drveta. Sjedam na zemlju razočarano. Podižem glavu ka nebu dok sanjam. Ne primjećujem da grlim sunčev zrak što se probio kroz guste krošnje stogodišnjeg drveta. Valjda ću uspjeti sačuvati uspomene… Ne tebe. Za tebe je kasno.

Čudno je bilo posmatrati to ponašanje. Na trenutak mi se učinilo da nismo bića. Bili smo se ko magneti!!! Sve je bilo u redu dok se nismo okrenuli. Poslije više ništa nije bilo isto. Ništa nas nije privlačilo. Neka sila nevidljiva a snažna ispriječila se između nas. Nije nam dopustila više da se spojimo. Nije nam više dala prisnost zagrljaja. I dok jaz među nama postaje sve veći. Nekadašnji sati razgovora pretvorili su se u mahanje rukom sa druge strane ulice. Znam reći ćeš mi:

Nije to baš tako. Učinilo ti se!!!”

A bilo je tako! Stvarno!…

Mogla sam osjetiti i silinu nekadašnjeg zagrljaja, jednako kao i ravnodušan pogled sa trotoara. Mogla sam osjetiti mučninu i bol zbog nedostajanja. Grčilo mi se tijelo od bolova sve dok nisam osjetila prazninu kako me ispunjava. Nekad mi je ta praznina pravila rupe na arterijama. Pokušala sam da ih zakrpim uspomenama,,, al ne ide to baš tako lako.

I tako,,,, sad imam vremena pa u glavi polako slažem sjećanja. Odvajam ih od ovih provalija sopstvenog beznađa.. Pomjeram ih u jedan ćošak. Polako od njih pravim šavove,,, pokušavam da premostim neka nedostajanja.
Ponekad zavidim ljudima koji ko gumicom izbrišu, nepotrebne uspomene, ljude, druženja. Ma izbrišu sva sjećanja! Poslije svakog svog pada, posrnuća i srama, nastave sigurno koračati ulicama visoko dignute glave. Njima je sve, pa i pad pobjeda.!!

Znam da je premalo onih koji su uvijek tu. Vremenom nam se promijene interesovanja, želje, očekivanja, navike, pa tako i osobe iz okruženja.
Prijateljstvo je čudan osjećaj. Bez njega se ne može. A stalno iznova poput behara nestaje i nastaje.

Ovaj višak vremena stalno mi ko bumerang vraća sjećanja. Na neke ljude, prijateljstva, mjesta… Stalno me šamara onim čega više nema. Ponovo pakujem spomenar, dnevnik iz osnovne škole, nekoliko čestitki i pisama. Trudim se da ih ne gledam. Ne znam zašto im se stalno vračam.
Ustvari znam!!Sjećanja su puna nekog pozitivnog naboja. Valjda je zbog toga. Pitam se jesu li i prijateljstva bila ljubav?! Nije važno. Ne želim da znam. Uživam dok se prisjećam.

Ne očekujem više da se javiš,,, ili da se pojaviš. Znam nema te. Ne,, nisam te prekrižila! Ali više se nećemo vidjeti. I ako se slučajno sretnemo, osim usputnog pokreta rukom neće biti ničega. Možda grimasa, kao simulacija osmijeha.. I ništa…

Tako bi se sreli i da nije bilo ovog odvajanja. Ono što nas je držalo zajedno, istopilo se poput jutarnjeg mraza.

U posljednje vrijeme čini mi se da postajem statista. Dok prelazim različite levele dosade, trudim se da napravim što manje pokreta. Ovo što je ostalo od života bi izgleda htjela da provedem na leru. Kotrljam se polako niz uspone.. Ne razmišljam gdje ću da se zaustavim. Mnogo toga u životu izgleda nije stvar izbora.

Mehanički koračam, moram.. Dosta je bilo spavanja. U najudaljeniji dio mozga spakovala sam nepotrebna sjećanja. Vratit ću im se opet nekada. Ne danas. Danas je dan ko stvoren za skupljanje novih uspomena.


8 thoughts on “O nestalim drugarima i zaboravljenim uspomenama

  1. Evo baš i ja jutros razmišljam o nekim prijateljstvima pre objavljivanja vašeg teksta i kako je nekako svako krenuo nekom svojom stazom, nekako kao da je neminovno bilo da dođe do rastanka. Tužno je, ali da je moglo drugačije – bilo bi drugačije.. Ja biram da se sećam samo onih lepih stvari i negde sam svesna da ili mi prerastemo neke ljude ili oni nas i da je rastanak eto… ma kako to tužno zvučalo…neizbežan…

    Liked by 1 osoba

      1. Размишљао сам шта се десило са оном женом која је низала речи као на бисерној огрлици , па је почела да пише то што је писала . Сећам се једног текста где кажеш да не разумеш жене у марама по храмовима итд , онда те видим пре пар дана на фотографији у марами на фејсбуку . Знаш шта ( што би рекао један мој друг ) мени је за пријатеља,посестриму …. дража она некадашња , која је овако лепо писала а не неке наменске текстове . Опрости на коментару .

        Liked by 1 osoba

      2. Vjeruj mi i meni, sve više izbjegavam te neke priče. Tražim mirnu luku bez mnogo talasanja, a onda me opet nešto povuče, pa napišem to što napišem. Upravo sam nešto tako napisala, sad razmišljam šta sa tim???? Poslati ili ne poslati? Valjda niko ne može protiv sebe. Nisam ja imala ništa protiv marama, ali mi je smetalo ako neko pokrije glavu a otkrije noge skoro do du****. I smeta mi pretjerivanje u nekim naklonima do poda zaista mislim da za tim nema potrebe. Samo ne volim pretjerivanja i prenaglašeno ponašanje. Djeluje mi ko da ubjeđuje i mene i sebe . Umjerenost mi je srednje ime 🙂

        Liked by 1 osoba

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s