Kad ti Đavo neda mira II dio

„Šefe danas bih trebala ranije izaći imam neke privatne obaveze.“
„Slušaj me Babićka, već si u debelom zaostatku sa izvještajima. Neću ni da spominjem to što većinu radnog vremena potrošiš na privatne razgovore i poruke. Samo ću ti reći, ako do prvog ne bude gotovo bar osamdeset posto planiranih obaveza, a lično sumnjam da će biti, to će se odraziti na tvoju platu!!! Jesmo li se razumjeli?!“
„Jesmo šefe! Ništa ne brinite. Ponijet ću danas kući izvještaje za prošli mjesec.“
„Kakvoj kući! To su povjerljivi dokumenti! Treba nešto da se zagubi pa poslije firma da ima problem i plača kazne! Da ti tako nešto nije palo na pamet. Potrudi se da vrijeme koje provodiš ovdje iskoristiš za završavanje obaveza.“
„Dobro šefe! Hoću! Izvinite i hvala vama.“


Uf dobro je!-pomislila sam. Ali ipak ću ja spakovati one račune za izvještaj. Pa ću to završiti večeras za vrijeme dnevnika. Bar nešto da završim. Mogla bih tako svaki dan ponešto da završim kod kuće. Ovdje stvarno ne mogu da se fokusiram na posao. Kako i da mislim o poslu kad nemam pojma šta on radi???? Možda je i on uzeo izlaz!! Užurbano sam kupila račune i završene dijelove izvještaja. Gurala sam ih nespretno u fasciklu, a oni ko da su osjetili moj nemir, iskakali su i gubili se u hrpama razbacanog papira po stolu.
„A jebem ti…“ jeknem bespomoćno, zatvorim fasciklu i krenem. Dok sam koračala prema izlazu iz torbe sam izvlačila kačket. Na sekund stavim onu fasciklu između koljena i pokupim kosu ispod kačketa. Zatim izvučem pletenicu koju sam jutros kupila kod Kineza. Umetak je bio plave boje. Nisam htjela da bude iste boje kao i moja kosa. Neka oni koji me vide pomisle da sam farbala kosu u dva različita sloja. Iz džepa sam vadila jednu po jednu šnalicu i kačila umetak. Fascikla je bila čvrsto stisnuta koljenima. Na kraju izvučem i naočale. Kineska imitacija Diora, bile su dovoljno velike da mi skoro potpuno prekriju obraze. Smatrala sam da sam se dovoljno maskirala. Bila sam potpuno sigurna da me niko neće prepoznati. Žurila sam prema onoj pumpi na ćošku. Kamenorezačka radnja u kojoj je radio bila je odmah iza ćoška. Već u pola dva ušla sam se u kafe. Sjela sam malo dalje od staklenih zidova. Poručim kavu, zavalim se u stolicu riješena da ga čekam……


Znala sam da će na poslu biti do tri. Vjerovala sam da je tako svaki dan…
Samo bilo mi je neobično da ne kažem sumnjivo to što je zadnjih mjeseci prestao da obraća pažnju na mene. Nije mu više smetalo kada bi išla sa prijateljima. Nije mi prigovarao što pretjerujem sa poslom. Nije se ljutio ni što mu ne posvećujem više pažnje. Postao je ravnodušan. A ta ravnodušnost me je poput omče davila.
„Nećeš se izvući ako me varaš“ mislila sam. Taman sam dva put srknula onu kavu kad ugledam na ulici poznatu siluetu. Zagrcnem se, spustim šoljicu i pogledam na sat.
„Dva sata je jebote!!!… Zašto je izašao ranije?! Kuda će?“ skočim sa stolice spremna da istrčim napolje. Konobar mi presječe put.


„Gospođo morat ćete da platite!!!“ Brzo zavučem ruku u torbu. Voljela sam uvijek velike torbe sve bi mi stalo u njih, i fascikla i radni materijal i pidžama i neseser…. Problem je bio kad bi mi nešto trebalo ko sad, na brzinu da izvadim iz nje. Napipam nekako novčanik na dnu i brzo ga povučem. Oko mene se prosuše stari računi, korištene papirne maramice, odnekud se pojavi i par zimskih rukavica. Uvijek sam na torbu gledala ko na rupu bez dna i u nju bih ubacila svaku glupost koja bi mi trenutno zatrebala. Samo rijetko šta sam iz nje vadila. I vidi sad sranje koje sam napravila. Samo treba da ga izgubim. Ubacim konobaru dvije marke u ruku. Zgrabim šakama one rasute stvarčice, gurnem ih ponovo u torbu i istrčim napolje. Nisam ga vidjela! Požurim nadajući se da ću ga ugledati u susjednoj ulici. Grabila sam naprijed krupnim koracima stežući torbu laktom. Ona fascikla je virila iz nje i žuljala me ispod pazuha. A onda sam ga ugledala. Na sekund se ukočim od straha, okrenem mu leđa i naslonim se na znak za zabranjeno parkiranje. Polako okrenem glavu spuštajući kačket na naočale. Posmatrala sam ga preko naočala kako stoji ispred butika.
„Šta li ovdje čeka?“ Malo je gledao u izlog a onda uđe!


„OOOOO!!! Pa gdje si Miro? Je l’ ti to nova frizura? Ko te to tako farbo? Trgnu me poznati glas. Bila je to Sena moja kolegica. Radile smo zajedno prije par godina. U mom mozgu su mi se smjenjivale slike. Pokušavala sam da sklopim „najgori scenario“. Koga ona trenutno viđa? Kome bi mogla reći da me je vidjela? Imamo li mnogo zajedničkih prijatelja????
„Zdravo Seno. -tiho promrmljam i dalje zabacujući glavu ne bih li ga vidjela.

„Šta ti je bona, šta si se navalila na taj znak prevalit ćeš ga! E otkad te nisam vidjela… Hajmo na kavu“
„Ne mogu sad,,, imam nekih obaveza.“
„Kakvih obaveza? Je li to čekaš nekoga? A bacila si se u promet…. Vidim ja nova frizura, naočale za sunce pa kačket da izgledaš mlađe…. Ajde priznaj, je li to imaš nekoga?
„Dabogda crkla i kad se pojavila“-mislila sam u sebi. „Pusti me Seno čekam nekoga.“
„Dobro, dobro znam ja kako je to!!! I ja sam nekad čekala nekoga!“ namigne mi dok se okretala da nastavi put, a meni došlo da joj oko iskopam.


Đavo je odnio i kad je prošla ovom ulicom. Tek tada kao da sam postala svjesna situacije u kojoj sam se našla. Pa ovaj moj gradić u kom sam živjela od rođenja ima samo četiri ulice. Za pola sata se može prepješačiti uzduž i poprijeko. Normalno je da ću sresti nekoga poznatog. Ko zna ko me je sve vidio. Ugledam svoj odraz u polupanom izlogu nekadašnje krojačke radnje.


OOOO Kriste Bože!!! Izgledala sam ko kompletan kreten sa ovom skalamerijom na glavi. AAAAJJJ!!!!-jeknem skidajući jednim pokretom sve ono sa glave. Pletenica se nije dala zakačila se ko luđak na žicu i čupala me dok sam je teglila. A onda sam ga primijetila ispred mene. Nosio je kesu u rukama. Izgleda da je nešto kupio. Sreća bio mi je okrenut leđima.
Koja sam ja budaletina…Samo mi još treba da se kompromitujem bez konkretnog razloga… A šta ako razlog postoji??? Nije on džaba izašo sa posla.


Napokon sam otkačila onu pletenicu. Otkinula sam i šaku kose al ko ga šiša imam kose za izvoza. Riješim da onako normalno bez maskiranja krenem za njim da vidim kuda je krenuo. Na moje zaprepaštenje stao je ispred radnje sa sportskom opremom. Šta li tu gleda???? Jedini sport koji je redovno upražnjavao bilo je postavljanje escajga na sto… A i tu bi nekad bilo zabušavanja. Kad je ušao i tamo shvatila sam koliko ga ja ne poznajem. Ko zna šta on sve radi kad je sam. I tamo je nešto kupio.
Gdje li će ostaviti ovo??? Nije valjda da negdje ima i stan?!!! A onda pređe ulicu i ode do kioska. Opet je nešto kupio. Zatim nestade u kafiću u koji nikada sa mnom nije otišao.
„E sad si ga ugasio“- pomislila sam, i krenula za njim unutra.

Sve dijelove priče potražite ovdje


4 thoughts on “Kad ti Đavo neda mira II dio

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s