Kad ti Đavo neda mira III

Posao nikako nije išao. Cijelo jutro neki problemi sa mašinama. Izgleda da ovaj spomenik neće biti gotov do petka. Mašina za graviranje ko da nije bila „u vinklu“. Već sam dva puta polirao površinu u pokušaju da zabašurim njene greške. Možda je bolje da ja to napustim. Sutra kad i ja i mašina odmorimo mozak možda i poso krene. Izvučem posljednju cigaru iz kutije i zapalim.

„Šefe!!!! Ovo mora na servis! Ne mogu više da pokušavam. Zeznut ću nešto i napravit veći belaj. Kad ispušim zvat ću servis i odoh kući.“ Taman kako mi odgovara, mislio sam. Imat ću dovoljno vremena da nađem kakve pantole. Moram malo početi da brinem o izgledu, nekako sam se zapustio. Izgledam previše uniformisano i sigurno starije. Mislim da ću uzet one poderane. Skinut će mi bar sedam godina. Možda da pustim bradu, pa da je malo štucujem…Bacim cigaru presvučem se i izađem na ulicu. Prvo ću u onaj novi butik, kažu da tamo ima dobrih i modernih stvari. Pravio sam plan dok sam koračao. Bacim pogled na izlog, stvarno dobro izgleda sve na ovim lutkama. Dopadoše mi se one farmerice na lutki iza. Zamislio sam ih na sebi fantastično su isticale du** i prednji dio.

„O da ove ću da kupim!“- odlučim brzo i uđem. “Imate li ovakve farmerice da probam?“
„Mislim da nemamo velike brojeve! Provjerit ću.“ Neko vrijeme preturala je one složene pantalone, a onda podiže glavu. „Ne nemamo!!! Ovaj model je za mlađe osobe. Možda bi mogli da probate ove. I one imaju taj fazon samo malo diskretnije.“- Dobaci mi mehanički pružajući jedne od onih pantalona koje baš i nisam želio „Mislim da su ove vaš broj!“
„Kravetina nekulturna!! – mislio sam. Neće mi vala pokvariti raspoloženje.“- samo ove pantole nisu htjele da se navuku dalje od natkoljenice. Zapele negdje ispod bokova i…. „Jeb** joj mater!!! Namjerno mi je dala manji broj da me zajebava! Imate li možda za broj veće?“-viknem iz kabine nije mi se oblačilo i ponovo skidalo, al šta da radim. Zapustio sam se. Ne sjećam se ni kad sam šta sebi posljednji put kupio. A ona…. Ona je stalno nešto kupovala i fantastično je izgledala.
„Evo vam 46?“
„Šta 46??? Ja nosim 38-cu.“-viknem zaprepašteno.
„Možda neki drugi model ne i ovaj“ Odbrusi mi neljubazno.

Uvučem se u njih i pogledam niz nogavice. To jesam ja, pristojan mršav zgodan…. Podignem pogled na ogledalo, i zaprepastim se…. Ono zgodnjikavo tijelo bilo je nagurano u uzane nogavice tako da je du** štrčalo ko u patka, a stomak se počeo spuštati do koljena….
„Izvini jel imaš 48-cu?“ viknem zaprepašteno. Ogledalo je pokazivalo drugačiju sliku od one koju sam vidio u svojim mislima. Obučem ja i ove pantole. Sad i nije bilo tako loše! Bile su mi malo šire nogavice, ali je zato stomak bio lijepo upakovan a i du** nije onoliko štrčalo.

„Spakujte mi ove.“ Platim zabrinut zbog kilaže koje očigledno nisam bio svjestan. „Nema mi druge morat ću počet vježbati. Nisam ja od onih koji bi odvajali vrijeme za teretanu. Kupit ću sebi tegove i vježbati kod kuće. Čim malo smršam kupit ću one pantole. Možda sam mogo i motor da kupim. Sa motorom bi sigurno skino deset,,, možda i petnest godina, ali bi onda moro dići kredit!!! Trenutno nisam solventan za tu vrstu avantura..“
Svratim u prodavnicu na dnu ulice, kupim dva tega po pet kila. Olakšam novčanik za još pedeset maraka i završim sa kupovinom. Pogledam na sat, tek je pola tri. Rano mi je da idem kući. Kupit ću na kiosku cigare, i odoh popit kavu da se povratim. Jedva sam dočekao da uđem u prvi kafe. Ovdje nikada ne ulazim, ali oni tegovi mi odvališe ruke. Morao sam negdje da ih spustim. Poručim kavu, brzo otvorim kutiju i zapalim cigaru. Ko zna kako li je njoj na poslu??? Kući ništa ne priča osim o onom idiotu. A ne daj Bože da ga gdje sretnem!

҉҉     ҉     ҉

„Ti pušiš!!!!“ bila sam zaprepaštena i iznenađena. „Šta ćeš ovdje??“
„TI!!!“ ukočio sam se. Onaj dim je nespretno kuljao iz mojih usta. Da sam ga bar proguto, ovako mi je zamaglio pogled.“Otkud ti?“
„Izašla sam ranije da kupim par sitnica i vidjela sam te. Šta će ti cigare? Od kad pušiš? Znaš da to ne volim! Je li to meni u inat? Na to trošiš naše pare??“
„Sjedi dole narod te gleda! Imam pravo da radim šta hoću!“ govorio sam tiho i trudio se da djelujem smireno. Znao sam neće na dobro izaći. Da sam bar nešto jeo, ovako dabogda da bude ručka.
„Neću ništa, hvala!“ Dobacim konobaru koji se uputio prema nama. „Šta ti je u tim kesama? – bila sam nestrpljiva da saznam šta je kupio, ali i zatečena cigaretom čiji se dim ispriječio između nas.
Ugasim cigaru, nisam želio da se ova svađa pretjerano rasplamsa. Bolje je vatru gasiti dok je još mala.
„Kupio sam pantole,,,, i tegove.“
„Tegove!!! Šta će tebi tegovi? Tebi i kašika ponekad ispadne.“- ovo posljednje dodam više za sebe.

„Slušaj!!!“- rekoh odlučno, odavno nisam bio ovako bijesan. Skupilo mi se sve i podsmijeh one prodavačice iz butika, i veliko du**, i stomak koji mi pada do koljena. Nakupile se godine, kilogrami, nesigurnost, strah da ne izgubim nju i život na koji sam naviko a sa svim tim i nezadovoljstvo sopstvenim izgledom.
„Valjda i ja mogu sebi da kupim šta hoću. Malo sam se udebljo. Moram da povedem računa o svom izgledu.“ Kažem ovo polako ko da je ova odluka dugo razmatrana prije usvajanja. „Ni ja tebe nikada nisam pitao što si kupila nešto, šta god da je u pitanju pretpostavio sam da ti je trebalo.“

Znala sam da je u pravu i nisam dalje pitala. Možda je bolje da sad ne talasam, a onda mi zazvoni telefon. Zavučem ruku u torbu, i dok sam vadila telefon ona pletenica poput zmije izvuče se napolje.
„Da šefe… Jesam… Sve je tu… Ništa ne brinite… Prebacila sam u laticu.“ Slagala sam šefu da su računi i izvještaj urađeni i spremljeni u laticu.
„E šta će ti ta pletenica?“ morao sam da se nasmijem, zamišljajući je sa ovom igračkom na glavi.
„Ni ja tebi nisam ništa rekla za tegove. Idemo kući, moram spremiti ručak. Sad će i djeca iz škole. On plati kavu i izađosmo napolje.

҉҉     ҉     ҉

Nismo pominjali današnje kupovine. Koračali smo polako kao i svakog dana jedno pored drugog samo sada u tišini. Nismo željeli trošiti vrijeme na svađanje. Svako je u sebi kovao planove.
„Moram spremiti ručak i završiti izvještaj, al zato kad predam izvještaj…. Opet ću da uzmem izlaz… Pratit ću ja tebe..“ kovala sam usput planove.
„Dobro je ručak će biti na vrijeme!! A možda mi je bolje da ne jedem!!! Dobro sam prošao nije puno histerisala zbog cigara,,,, Sve je izgleda kao prije.

KRAJ

Prethodne dijelove ove priče potražite ovdje


6 thoughts on “Kad ti Đavo neda mira III

  1. ovo mi je odlilčno, prvi dio savršen, a u drugom dijelu smeta mi što imate perspektivu njih oboje, odnosno oboje su u prvom licu. Pretpostavljam zašto ste to napravili, ali umjesto da da duplu perspektivu, narušava priču. Nadam se da se nećete ljutiti zbog iskrenosti.

    Liked by 1 osoba

    1. Draga moja Vesna ovo je treći dio priče koju sam počela pisati samo da bih vježbala pisanje u prvom licu. U prva dva dijela to je bilo OK i lako se uklopilo, ali kada je došlo do “kulminacije” njihovog suočavanja nisam mogla odustati od već započetog koncepta. Slažem se sa tobom ali u tom momentu nisam znala šta bih tačno trebala uraditi. Naravno da se ne ljutim 😉

      Liked by 1 osoba

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s