Ljubav ili zakasnela reakcija

Jedva se popeo stepenicama do stana. Odmah uđe u kupatilo i baci košulju u mašinu. Sjeti se da mu je dnevnica ostala u džepu, brzo izvuče košulju i izvadi pare.
“Sad mi baš treba da perem i sušim pare ko da imam vremena za to!” – mislio je dok je sa sebe skidao odjeću.
“Kad se operem nazvat ću je. Jebem ti pare! Ko da mi nešto mijenja sto dinara više!!! Koliko bi mi jedan poziv uopšte oduzeo vremena.” – bio je bijesan zbog svoje nesposobnosti da zaradi bar koliko i ostali, zbog umora i iscrpljenosti koju je sve više osjećao,. Mrzio je sebe što je isključio telefon umjesto da joj se javi. Najviše je mrzio situaciju u kojoj se nalazio, činjenicu da nema love i da ne može tu mnogo šta da promijeni.
“Jebem ti maline!” – mrmljao je dok se polako spuštao na krevet. Okrenu se da dohvati telefon sa stola i dok je smišljao šta je najbolje da joj sad napiše zaspao je ko klada. Probudila ga je puka potreba da ode do VC-a inače ne bi ustao na vrijeme da ode ponovo u maline. Dok se dovodio u red sjetio se da joj se nije javio. Nije učinio ništa! Ni jedno izvini ni tužan smajli,,, Ništa!!! Da je na njenom mjestu sam bi sebe odjebo.!
“E Mirko dabogda crko!” – reče dok je u ogledalu posmatrao svoj lik. Zviznu sebi šamarčinu, udarac nije bio prejak, ali bio je dovoljno snažan da se razbudi.
“Sad spava sigurno. Ne mogu je nazvati ujutro u četiri sata! E jebem ti ovaj posao!” ko zvijer u kavezu kružio je oko stola u dnevnom boravku. Trebao je otiči da radi,,, pa rekao je da će doći! Čekat će ga dole na cesti, i drugi će zbog njega kasniti…. Kako da ode, a da joj se ne javi? Kako da je nazove iz njive kad ih ima previse. Treba da mu se smiju i da ga zezaju zato što je moli za oproštaj! A ima da je moli,, i da kleči ako treba! Ako večeras mogne da klekne! Dabogda da mogne i sjediti.!
“Da idem ili da ne idem??? O jebem ti Hamleta i njegove dileme! Da li da ostanem bez današnje love ili bez nje????” Čim je stvari postavio ovako više nije bilo dileme.
“Jebeš pare, ona je sve!!!” Strča nekako niz stepenice, pronašao je one zaboravljene atome snage. Mnogo se bolje osjećao kada je shvatio da danas ne ide na branje. Ispred zgrade čekao ga je parkiran automobil. Nagnu se i promrmlja nešto u znak izvinjenja, zatim se okrenu nazad.
“Šta bolan?!” – čuo je dok se odmicao. Zastade polako se okrenu i vrati se:
“Izvinite danas ne mogu da idem u branje imam razgovor za posao. Znam da sam rekao da idem, ali ova ponuda se ne odbija!” – ovaj put je govorio glasnije i polako da bi bio siguran da ga razumije. Poslije par izgovorenih psovki automobil se udaljio. Ostao je sam! Sad će skuhat kavu i pregledat šta se u grupi jučer radilo. Osjećao je umor, ali mu nije padalo na pamet da opet legne. Htio je na ovaj način da se bar malo kazni zato što je sinoć zaspao.

Izgledalo je sve kao i obično, standardne poruke u ćatu ništa posebno osim što su se u popodnevnim satima već svi pitali gdje je on i što se ne javlja. Prvo mu pade na pamet ona fora sa cvijećem, možda to nije loš način da pokuša da je odobrovolji, ali znao je da je debelo zasro. Sa druge strane morao bi dati cijelu jučerašnju dnevnicu a trebala mu je. Da je zove na ručak? Ne ni to nije ništa posebno! Možda da joj kupi neki poklon??? Nešto skupocjeno nije dolazilo u obzir, a jeftino mu se nije kupovalo.
“Šta da radim???” – pitao se dok se vrpoljio na neudobnoj stolici. Uporno je odbijao da se zavali na krevet. Istom upornošću odbijao je i ideju da joj sve prizna pa šta mu Bog da. Mora da je vidi! Ako treba klečati, kleknut ću! Ako treba plakat, plakat ću!!! Šta god bude trebalo samo da opet budemo zajedno. Usput ću smišljati šta dalje! Baci pogled na sat, tek je šest i dvadeset pet. Nema smisla da je sad budi. Ona spava sigurmo. Možda je i ustala! Možda upravo zakazuje objavu za Dobro jutro!
“Ako me voli sigurno ne spava!” – sad će da provjeri da li spava. Skoči sa stolice i krenu napolje. Na vratima se sjeti da ipak treba da se presvuče. Brzo skinu majicu i šorc i navuče pantalone i košulju kratkih rukava. Osjećao je bolove u nogama, ali nije dopustio da ga bol sputava. Krupnim koracima išao je prema Oliveri. Samo ona je bila važna. Nema šanse da sad spava. Ispred njene zgrade sudario se sa bakicom iz prizemlja.
“Polako dijete kud si navalio!”
“Jutro gospođo! Žurim kod Olivere!” ugura vrh patike u hodnik da se ulazna vrata ne zatvore i automatski ne zabrave. Prije nego što uđe prekrsti se nekoliko puta. Pade mu na pamet da je trebalo tri put da se prekrsti, al ko će sad da broji. Prekrsti se za svaki slučaj još jednom i nastavi ka njenim vratima. Pozvoni nekoliko puta, ali nije je čuo da korača.
“Ako može da spava možda me ne voli?! Možda nije ni zaljubljena!” – uplaši ga ova pomisao pa krenu nervozno lupati šakama po vratima. Olivera je kroz špijunku posmatrala šta se dešava. Nije htjela odmah da popusti. Zapamtit će koga je odlučo da vara. Vrata susjednih stanova su se polako otvarala i hodnik se punio pospanim komšijama radoznalih pogleda.
“Bude lli ovako lupao i pokojnici će da se pojave!” mislila je Olivera iznervirano. Nije mogla samo da stoji.
“Prestani da lupaš više!” – viknu i otključa vrata.
“Princezo, boginjo, ljepotice!!!” – buncao je Mirko dok je padao pred njom i njenim komšijama na koljena. Nije smio da omane. Ne sad! Možda mu je ovo jedina prilika. Grčevito je grlio njena koljena, i bez imalo stida zbog komšija koji su iznijeli i šoljice sa kavom ne želeći da propuste njegovu predstavu plakao je poput djeteta. Nije ni Olivera bila od kamena sjela je na pod u hodniku, ušuškala se u njegov zagrljaj i strpljivo čekala da joj objasni zašto se nije javljao jučer i ko mu je ona djevojka?! Nije ni slušala njegovo buncanje o malinama. Uostalom koga briga! Pa vidi se da mu je stalo i da se kaje.
„Hajmo komšije razlaz!“ – napokon viknu Olivera. Dosta joj je bilo njihovog voajerisanja. Izgubili su jučer čitav dan. Ustane sa poda i povede ga u stan dok su komšije polako nestajale iza zatvorenih vrata.
„Još ću malo da ga mučim, nek vidi da nije lako da me ima.“ – mislila je dok su kroz otvorena balkonska vrata posmatrali izlazak sunca. Mirko je bio sretan, ali i dalje siromašan. O tome će misliti sutra, sutra je novi dan.

Svi dijelovi ove priče su ovdje


Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s