Prokletstvo žutog kanarinca

Madmazel Anastasija je posmatrala svoj odraz u ogledalu, dok je privodila kraju pripreme za večerašnji bal, organizovan od strane njene majke Jelene. Rukom je prešla preko bakinog medaljona koji joj je visio sa tankog, dugog vrata. Dohvatila je parfem i stisnula je pumpicu. Vodena prašina se raspršila po njenom dekolteu.

„Miro!“ – obratila se djevojci koja je rukama tapkala po njenoj kosi, tobože popravljajući njenu savršenu frizuru prikačenu u punđu, sa valovitim pramenovima koji su uokvirivali njeno lice. „Molim te reci slugama da me pozovu kada vožd Petrović stigne.“

„Odmah madam!“ – odgovori Mira okrenuvši se ka vratima po ko zna koji put ove noći, i prevrnu očima. Otvorivši vrata do njih iz daljine dopre neko komešanje, a potom se dvorcem počeše prolamati ženski vrisci.

Oduzeta od straha Mira, Anastasijina družbenica zalupi teškim vratima, pa drhtavim rukama navuče rezu. Poslije samo par sekundi vrata se počeše tresti kao da ih neko razvaljuje.

Mira pogleda ka Anastasiji….

„Sad! I nemoj me iznevjeriti!“ – šapnu Anastasija. Mira naučena da posluša sve njene upute bez razmišljanja pope se na sto i poče da viče.

„Upomoć! Upomoć! Pomozite mi, uništit će nas sve!“ lupanje na vratima se nakratko prekinu. Nedugo poslije sa druge strane začuše glas Anastasijine majke Jelene.

„Miro, otvori odaje!“ njen dolazak je bio znak da Mirino prenemaganje postane glasnije.

„Prokleti nečastivi stvore, kud sad da te uhvatimo kad spremamo svatove. Pih baksuze nijedan. Od svih mjesta ti si našao u princezinu sobu da zalutaš. Znaš li ti ludače da je to nesreća! Nesreća!!!!“ – sad je već vrištala. Željela je da bude sigurna da je kraljica majka čuje.

„Razvalite vrata!“ – naredi kraljica. Dok je čekala nekoliko puta prošaputa onu novu molitvu, što joj je zapisao sveštenik iz Japana, i za svaki slučaj pljune u ćošak tri puta.

„Ko zna šta se unutra dešava!“ – pustila je prvo sluge unutra. Sve troje su stajali i zaprepašteno gledali. Mira se jednom rukom držala za kristalni luster, povremeno je mahala slobodnom rukom i nogama ljuljajući se u vazduhu. Od iznenadnog tereta dva šarafa su ispala na pod. Mirino vrištanje je postalo glasnije zbog mogućnosti da padne. Anastasija ugrabi priliku kada niko nije obraćao pažnju na nju i pusti iz drvene kutijice malog žutog kanarinca. Svjetlost je očigledno nedostajala ptičici kao i mahanje krilima. Čim se oslobodio ko pomahnitao letio je od jednog do drugog sluge, kada je stigao do kraljice kandže mu se upetljaše u njenu čvrstu pundžu. Šećerna vodica je držala čvrsto pramenove, ali i kandže male ptice.

„Sklanjajte ga sa mene!“ – vrištala je kraljica majka. Osim njenog vrištanja približavalo se i vrištanje iz hodnika. Postajalo je sve glasnije.Sluge više nisu pokušavale da spuste Miru sa lustera, potpuno su se posvetili lovu na već zarobljenu pticu. Lakše bi je uhvatili da kraljica nije histerično mlatila rukama pa povremeno udarila nekoga od njih dvojice ili sebe. A vrištala je zbog ptice. zbog njih ako bi je slučajno čupnuli za kosu, ali i zbog sebe kada bi se udarila rukom od zid. Histeriju na dvoru prekinuo je zvuk pištaljke. Kada se pištaljka začula sve je stalo, i kraljičina odbrana, i revnosni pokušaji sluga, čak je i princeza Anastazija prestala da suzdržava osmijeh od kojeg se odavno tresla. Samo je kanarinac koji se napokon oslobodio iz kandži kraljičine pundže odletio visoko i našao mjesto za sebe na drugom kraju lustera. Raskošni kristalni ukras koji je do tog momenta uspješno odolijevao Mirinim trzajima i čvrsto se držao za plafon, pod teretom kanarinca popustio je. On i Mira tresnuli su od pod. Stotine staklenih komadića kotrljalo se po drvenom podu. Mira se previjala od bola i jaukala.

„Gospode Bože šta se to ovdje dešava? Ljubim ruke kraljice, i vama gospođice!“

„Gospođice Anastasija stigao je Vožd Petrović!“ – prostenja Mira koja još nije ustala sa poda. Njihov pogledi su se sreli u jednom kratkom trenutku kada se saginjao da joj poljubi ruku. Samo su neprimjetno jedno drugome tajno dali znak očima.

„Šta je bilo?“ Sagnu se da pomogne Miri da se podigne, a zatim se nekoliko puta okrenu oko sebe posmatrajući situaciju.

„Žuti kanarinac!“ . vrisnu kada je napokon ugledao pticu.

„Uhvatili ste žutog kanarinca u princezinu sobu. To je velika nesreća. To nikao nije smjelo da se desi Nikako! Pogotovo ne večeras kada je trebalo da objavimo zaruke!“

„Kakva nesreća? Kakva sad nesreća, kada sam sve isplanirala!“ – kraljica bijesno lupi nogom od pod tjerajući one stakliće u ćoškove.

„Nemoguće je da niste čuli za prokletstvo žutog kanarinca! Ko ga uhvati slučajno ili namjerno mora biti spreman da će svi njegovi planovi pasti u vodu i da će ih pratiti nesreća.“

„Pa šta sad da radimo? Ja sam sve isplanirala.“ nemoćno je mahala rukama dok je pokušavala kosu da dovede u red.

„Vjerujte gospo meni će ovo najteže pasti! Vaša kći će se ponovo zaljubiti i udati, a ja ću zauvijek patiti!“

„HMMM!“ – kraljica nagnu glavu da još jednom osmotri situaciju i malo razmisli. Uostalom šta će joj zet za kojim je uvijek neka uspijuša vrištala. Jeste bio naočit, ali možda je bolje da joj zet bude dobra prilika za uspostavljanje bilateralnih odnosa.

„Sve se otkazuje! Večerašnja zabava bit će u čast oslobađanja kanarinca. Miro, dosta si se izležavala i prenemagala. Čisti to i zovi sveštenika da se u ovoj prostoriji očita nekoliko molitvi. Anastasija, pakuj svoje stvari seliš se u zapadno krilo. Uvaženi gospodine sada ćete da nas izvinite. Moramo se dotjerati za večeru!“ Nakon nekoliko minuta ponovo su ostale same. Anastasija je zagrli i nekoliko puta poljubi u obraze.

„Hvala ti Miro. I hvala nebesima na majkinom sujevjerju. Uspjele smo još jedno vjenčanje da otkažemo.“ Mira se i dalje tresla od straha. Voljela je Anastasiju, ali se u sebi stalno pitala do kada će pristajati na sve njene ludorije. Vožd Petrovič je ušao u svoju kočiju. Nije bio razočaran. Još mu se nije ženilo, ali smatrao je da poslije svega nije trebao da ostane.