Dva konjanika

Dva konjanika jahala su polako kroz jutarnju maglu. Ponekad bi malo zastali pa opet nastavili svoj put. Cijelo vrijeme tiho su razgovarali.

– Tako sam ja dobri moj Sančo..
-Nisam ja Sančo jebo ga ti!!! Ja sam Stanko! Hajduk Stanko!!!
-Sančo je bio moj sluga… Sve zaboravim. Izvini. Mnogo smo vremena zajedno proveli. A onda je Katalonija riješila da se odcijepi. Počeli su da govore svojim jezikom. Pravili su neki svoj “Burbon”. Njime su zavladali Katalonijom. Sve dok Huan Karlos nije iscjepko Španiju na autonomije i pokrajine. Najviše su se oni otimali oko para…
-E moj Done, svuda je to isto. Sve je mirno kad nema para. Čim se one pojave brat brata izda. Tako je mene moj Lazar izdo. Al nije on krivi. Krivi su Turci. Zato sam ja i otišo u hajduke. Ima da im se svetim dok sam živ. I nas su Turci podijelili po nahijama da im je lakše vladat.
Istjerali smo ih tad,,, Al dođoše neki novi. Ma nisu oni Turci,,, ali se ponašaju ko da jesu. Tolko su nas iscjepkali da će svako selo imat svoj jezik i svoju himnu.
-Ja sam zbog tih jezika i emigriro iz Španije. Rekoh sebi:

-Ne možeš ti Alonso svaki put kad pređeš preko ulice pokazivat pasoš. Govorit drugim jezikom. Kriti svoj križ pod košuljom. Jer to je moj križ moram da ga nosim!!!
– Vidiš ovaj moj?- desnom rukom Stanko raskopča košulju i pokaza drveni krst. Lijevom je čvrsto držao uzde. Ovaj je od tisovine. Vidiš ovog Isusa? On je od aluminijuma, pa kad idem put Hercegovine ja mu prekrstim noge. Kad krenem na istok Bosne a ja mu lijepo stavim nogu pored noge. Isus je Isus. Čovjek ko čovjek nekad prekrsti noge a nekad ne. U sedlu nosim i fes, da imama kad krenem put Sarajeva.
-Ček malo Stanko!!! Ja to nisam znao. Ti si meni pričo da si hajduk. Da braniš otadžbinu. Da se boriš za pravdu. A vamo,,, sad sam malo Srbin, malo Hrvat, a Bogami i Bosanac. Ma ti si jedna prelivoda. Ja kao častan vitez neću da jašem pored tebe!
– Stani bolan Alonso da ti objasnim. Koliko već vjekova mi putujemo rame uz rame? Trebalo nam je više od stotinu godina da se jedan na drugog naviknemo. Da slušamo gusle i kastanjete zajedno. Koliko nam je tuđih vojski osvajalo ove planine? Ja mogu da garantujem za sebe,,, ali uvijek pomislim: Nije li neko od mojih unuka, ili njihove djece nekada svilo gnijezdo sa nekim tuđinom? Ljubav je opasna rabota. I ja sam ih nekad mrzio,,, a sad prvo pomislim možda je to neko moj. Pa još ako vidim da je pravedan, da stane iza svoje riječi. Zavolim ga ko rođenog. Svi smo mi djeca ovih planina…. Ti si otišo tražeći bolje, ili ono što si imao. Ja sam sebe osudio da obilazim ovu zemlju ko muha bez glave. Nadam se da ću opet naći svoj mir, sreću i dom. Gledam ovu zemlju. Volim je. Sva je moja, a osjećam ko da je nekako tuđa.
– Shvaćam šta hoćeš reći, ali džaba se mi trudimo, dobri moj Sančo.
– Jebo te Sančo.
– Dobro ne ljuti se Stanko. Hoću da ti kažem. Nikad se mi nećemo uklopiti. U ove planine, ni u ove doline. Taman smo naučili Romanijsku himnu i ono njihovo “opa liči liči liči primakni se mala čiči” kad stigosmo na Sokolac. Pa daj uči ono “ Čupaj kolac ajmo na Sokolac”. Na Palama smo učili “Ja sam mala baraba sa Pala, bil se mala za mene udala”. Kako smo u koje selo ulazili morali smo u birtijama učiti njihove himne. Nije problem naučiti himnu. To je jedna pjesma, malo promijenjena. Svi kažu da je baš njihova.
Problem je što ne pripadamo više nikome. Nema meni moje Dulčineje, a ni tebi Jelice. Džaba mi obilazimo ove vrletne planine. Nema nigdje naše otadžbine.
– Znam šta pričaš Done. Džaba se mi borimo protiv nepravde, kad pravda ne postoji. Džaba smo se borili za prava ugnjetenih u državama u kojima smo svi obespravljeni.
-Kod nas kad je kralj preuzeo vlast ja sam i otišo. Svi osim njega i njegovih smo postali robovi.
-Onda nisi trebo da se zaustavljaš ovdje. Mi nemamo kralja imamo plemenske vođe. Svaka porodica ima svog glavešinu. On uživa sve počasti i poneko njegov od onih najprečih u familiji. Bez tog nihovog gena možeš biti pametan koliko god hoćeš, nećeš daleko stići.
-Vidio sam ja to, al naviko sam sa tobom.
-Ma pregazilo nas vrijeme. Trebamo mi naći naše žene. Ti svoju Dulčineju, a ja Jelicu pa da sjašemo sa ovih konja. Da se prestanemo boriti za tuđe dobro. Tuđe ideale. Nečije više ciljeve. Jedini cilj za koji se vrijedi boriti je porodica. To je jedino pravo blago. Sve ostalo je kako se uzme.Treba da imamo porodicu. Čuvamo je i brinemo o njoj.
– Samo da znaš ovaj put će moja Dulčineja imati “mini-bal” sviđa mi se “cicava“ kosa.
-Pravo zboriš dobri moj Alonso, treba pratit nove trendove..

NAPOMENA: Tekst nije pisan da bi na bilo koji način omalovažio viteške osobine Hajduk Stanka i Don Kihota.


4 thoughts on “Dva konjanika

      1. Никада довољно часних поштених људи. Мада кажу да се овај свет још увек окреће захваљујући тридесет тројици праведника,који чак и не знају да су праведници…има их ако их сретнеш чувај их,право су благо. Ето ја већ има једног 🙂

        Liked by 2 people

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s